O autobusu često razmišljamo kao o vozilu koje prevozi više putnika, više od automobila ili kombija. Prva pomisao je na one kratke, često dosadne ture prevoza od jednog do drugog mesta, sa prevelikim brojem putnika. Duža putovanja su često značila i umor zbog neprekidnog sedenja u jednom položaju
ali vrlo često lošu, neprijatnu atmosferu između putnika i osoblja autobusa tako i samih putnika. Izlazak iz takvog autobusa ujedno znači i prekid svih sećanja na njega i vreme provedeno u njemu.
Pre dvadeset i jednu godinu, na beogradskoj autobuskoj stanici, čekao sam autobus koji je trebao da me odvede daleko na sever Evrope, do grada Helsingborga na jugu Švedske. Bilo je to jedno od prvih iskustava sa međunarodnim autobuskim linijama. Ni slutio nisam da će ovo putovanje promeniti moj život.
Osim toga, ovo putovanje će drastično promeniti i pogled koji sam dotle imao na putovanje ovim prevoznim sredstvom.
Te 2003 na stanicu je ušao ogroman, dvospratni autobus danske kompanije Espergaerde Turist (danas Unilines) na kome je pisalo da vozi od Kladova pa sve do Štokholma kao krajnje destinacije. U trenutku sam shvatio da ovaj autobus spaja južnu sa severnom Evropom, krstareći putevima srednje Evrope i prolazeći kroz brojne gradove: Beograd, Beč, Kopenhagen, Geteborg…
Sve u ovom autobusu bilo je drugačije od očekivanog. Od osoblja, male kuhinje i prodavnice pića pa sve do kabine za pušenje za one koji nisu mogli bez cigareta na ovom putu. U toku putovanja tada sam primetio da se gornji sprat autobusa može brzo pretvoriti u prostor za spavanje gde se sedišta autobusa, za kratko vreme, pretvaraju u krevete.
Istina, ova mogućnost je kasnije isključena odlukama vlasti zemalja EU.
Nakon formalnih postupaka vezanih za karte kod putnika, autobus je nastavio svoj dugi put prema Skandinaviji. Već u Mađarskoj sam osetio da će to biti jedno uzbudljivo putovanje. U gradiću Kiškunhalaš, blizu granice, putnici su u restoranu mogli da osete čari mađarske ali i naše kuhinje. Posle kraćeg vremena, autobus je nastavio dalje. Tada sam prvi put pomislio da možda nije tako loše što ovog puta putujem autobusom a ne avionom. U opuštenom i prijatnom ambijentu autobus je nastavio kroz centralnu Evropu, kroz Mađarsku,Austriju,Nemačku, prolazeći kroz zemlje među kojima ima i onih gde nikada nisam bio. Ne manje interesantne bile su sudbine i priče putnika sa kojima sam putovao. Radi se o ljudima koji uglavnom žive i rade u Danskoj ili Švedskoj a koji su u različitim istorijskim periodima dolazili i tamo ostajali. Od njih se moglo čuti kakav je njihov život bio 60-ih,70-ih i kasnije,
kako su dospeli u te daleke zemlje i sa kakvim životnim izazovima su se suočavali.
Rano jutro i otvoren pogled na Baltičko more nam je govorio da smo na izlazu iz Nemačke i na vratima Skandinavije. Lagano smo ulazili u nemačku luku Roštok a
jedan od dva vozača nam je saopštio da nam predstoji deo puta brodom do mesta Gedser u Danskoj a potom dalje preko živopisnih ostrva u Baltičkom moru sve do Kopenhagena. Na ovim ostrvima prvi putnici su završili svoje putovanje a mene je posle glavnog grada Danske čekao prelaz preko dugog mosta (i tunela) Eresund do Malmea. Moje izuzetno prijatno putovanje autobusom od Beograda do Helsingborga se polako privodilo kraju.
by Metrocarta